SVETLOST i njen UTICAJ NA STARENJE

SVETLOST i njen UTICAJ NA STARENJE


Postoji dosta knjiga i tekstova u kojima se iznose osnove na kojima se zasnivaju teorije koje je dao Ajnštajn. To često može da navede na razmišljanje vezano za opis paradoksa blizanaca. U ovom paradoksu (inače paradoks je nešto protivrečno) se navodi kako bi jedan od dvojice blizanaca nakon putovanja do bliže zvezde, većim delom brzine svetlosti, manje ostareo od drugog koji nije putovao. Na osnovu toga zamišlja se da bi se promenio njegov proces starenja, zbog brzine kretanja koju bi imao.

Na osnovu Ajnštajnove teorije razmišljalo se i o putovanju kroz vreme. Naravno kad neko misli o mogućnosti putovanja kroz vreme, to može biti motiv i za razmišljanje o samom procesu starenja opisanom u navedenom paradoksu.
Da li svetlost, koja je bila osnova za to da vreme bude dimenzija prostora, može imati uticaja i na sam proces starenja? Ili je to možda privid, dok se dešava nešto što daje utisak da je taj privid stvaran. Ovo mišljenje može biti predmet osporavanja, ali uvek postoji detalja koji se tome još mogu dodati. (Uglavnom to se odnosi na brzinu, koja mora da se pominje i u ovom tekstu.)

U paradoksu blizanaca, jedan od njih kreće na putovanje do zvezde, udaljene 4 svetlosne godine. Pri putovanju njegov brod ima brzinu od 4/5 brzine svetlosti. (Ne postavlja se pitanje kojim brodom i na kakav pogon bi to bilo ostvareno!?) U odlasku nakon prelaska većeg dela puta, svetlost koja je nosilac informacije o događajima na Zemlji, kasniće za njime, jer joj je potrebno neko vreme da ga dostigne. Pa će u odlasku proći više od 4 godine vremena, koliko je potrebno da se stigne do zvezde brzinom svetlosti.
U povratku će biti posve druga situacija. On se kreće 4/5 brzine svetlosti ka Zemlji, i svetlost koja nosi informaciju o toku događaja na Zemlji, kreće se njemu u susret. Time se ono što on može da vidi vremenski smanjuje. Može se reći, da usled velike brzine kretanja, kod njega dolazi do skraćivanja vremena, u kojem on može da sagleda sve ono što se desilo na Zemlji. Tako da će na kraju njegovog putovanja do zvezde i natrag, za njega proći 6 godina. Dok će na Zemlji proći 10 godina, koliko se misli da će biti star i njegov brat blizanac.

Kod paradoksa blizanaca, jedan od njih na putovanju ka nekoj zvezdi, biva manje ostareo u odnosu na njegovog brata koji ostaje na Zemlji. Osnova na kojoj je opisan praradoks, tumači da je putnik manje ostareo. Što znači da bi jedno takvo putovanje uticalo na proces starenja.

Pitanje je da li bi zaista jedno takvo putovanje promenilo taj proces, u smislu da može uticati na njega? Jer ove brzine koje se pominju da postoje za brod koji se nalazi u kretanju kroz prostor, jesu malo verovatne.? Ali čak i da se ostvare, mogu li one usporiti proces starenja? Ono što bi moglo da se desi u nekom takvom slučaju, jeste privid da je proces starenja izmenjen, u smislu da je ovaj proces usporen. I to zbog velikih brzina kretanja. Iz toga sledi da bi uvećanje brzine kretanja, usporilo proces starenja, (obrnuto proporcionalno je starenju).

Odakle nastaje takav privid? Verovatno iz želje da se opiše jedno nikad ostvareno (i neobično) kretanje, kao realno. Šta se ipak može desiti u toj situaciji? Jedino što bi bilo realno jeste; da je došlo do skraćivanja vremena, zbog velike brzine kretanja! Zapravo kretanje (brzina) i vreme su uzajamno povezani. A NA KOJI NAČIN SU POVEZANI TO JE OPISANO NA ADRESI www.petdimenzija.com

Skraćivanje vremena se ,navodno’ događa za blizanca što se nalazi u kosmičkom brodu. To skraćivanje zavisi od njegove brzine, koja je veći deo od brzine svetlosti. Pri tome se ne misli o prostoru u kome se sve to dešava. On izgleda kao da ostaje isti, bez obzira na ono što se u njemu dešava. Ne misli se o brzinama koje postoje u celom prostoru, a koje nisu vezane za kosmički brod i brzinu svetlosti.?

Samo skraćivanje vremena nam izgleda kao uticaj na proces starenja. Pa se zaključuje da je blizanac u putovanju manje ostareo. U smislu da je izmenjen njegov proces starenja, odnosno da je umanjen. Time on završava svoje putovanje znatno mlađi od svog brata blizanca, koji je ostao na Zemlji.
A sve to zbog činjenice, da je mogao da se u povratku kreće ka svetlosti, koja je nosilac informacije o događajima na Zemlji. Čime je te događaje mogao videti znatno brže, nego li da je u mirovanju. No da li je sama svetlost, kao nosilac informacije mogla uticati na proces starenja? To nije ni malo verovatno, zbog više razloga!

Uporedimo to sa jednostavnim primerom za prenos informacija, kao što je internet. Prenos informacija putem interneta može biti na razne načine. Od kojih su neki brži, a neki sporiji. Recimo da dva blizanca koriste dva različita načina, koji su na samoj suprotnosti. U smislu da jedan koristi onaj najbrži, dok je drugi u mogućnosti da koristi onaj sporiji. To je analogija sa brzinom kretanja, koja postoji u paradoksu blizanaca. Šta se dešava sa njima, dok koriste različite brzine za prenos informacija? Onaj što koristi brži sistem za prenos informacija, imaće mogućnost da za znatno kraće vremena, sagleda znatno veći broj ili količinu informacija. Pod pretpostavkom da može da ih registruje i obradi. Dok drugi blizanac će za isto vreme, biti u mogućnosti da ima znatno manji obim informacija (onog što može da vidi). Ako to traje nekoliko godina, šta će biti na kraju?

Na kraju će biti, da za isto vreme njih dvojica imaju različitu količinu onoga što su pratili i što znaju. Izgledaće kao da je njihovo vreme provedeno u praćenju informacija bilo različito. Tako da bi jedan od njih trebao biti znatno stariji, kada bude sagledao i znao onoliko koliko i njegov brat. To je onaj sa sporijim sistemom za prenos informacija.

Ali šta je bilo sa njihovim procesom starenja dok je trajalo praćenje informacija? Da li bi se kod njih promenio proces starenja? Logično je da sigurno ne bi. Oni bi bili jednako stari i posle nekoliko godina iako bi ono što znaju bilo različito. Ovde se nameće ovaj zaključak u sličnom sistemu kao što je prikazan u paradoksu blizanaca, jer i ovde se dva blizanca nalaze u istom prostoru, baš kao što se to smatra za paradoks, jer u njemu se pominje promena vremena, ali ne i promena prostora. Tako se samo stiče privid, da je na osnovu onoga što jedan od njih ima znatno veću količinu informacija, njemu bilo potrebno mnogo manje vremena, da zna ono što će njegov brat znati za duže vremena. Ako bi za svetlost kao nosilac informacije, rekli da se preslikava (analogna) u internetu, zaključak je da u paradoksu blizanaca nije moglo doći do promene procesa starenja. Osim toga za ono što je opisano u paradoksu blizanaca postoje kretanja koja zavise od brzina, a one se određuju u nekom prostoru koji se uvek menja. Iz toga sledi da bi sa promenom vremena i prostor morao da se menja. Ali niko ne govori o tome prostoru u paradoksu blizanaca, iz tog razloga što se smatra da prostor ostaje isti, jer se pominje samo različito vreme!

Ako je svetlost bila nosilac informacije u paradoksu blizanaca, a jeste; da li je ona mogla da utiče na proces starenja jednog od njih? Zar to nije samo privid, na osnovu toga što on, ima mogućnost da brže prati sam tok informacija. To mu je omogućila njegova brzina kretanja, ali sigurno nije mogla da utiče na neke druge procese! Ista ta brzina mu je omogućila da izgleda da je došlo do skraćivanja njegovog vremena. Možda se to isto desilo i sa prostorom, koji bi morao da se skrati zbog brzine koju je imao u kretanju. Ali to ga ne bi učinilo mlađim u odnosu na njegovog brata, u smislu da je manje ostareo. Već je njegovo vreme za viđenje događaja skraćeno u odnosu na ono koje ima njegov brat, prateći isti tok događaja!

Izgleda da je uticaj na proces starenja samo privid, kao posledica nastala zbog mogućnosti praćenja toka događaja na različite načine. A svetlost koja je nosilac informacije, ničim nije promenila taj proces. To je samo misaono, bila posledica velike brzine za koju se smatra da je jedan od njih imao u toku zamišljenog putovanja. Koja u stvari nikada i nije bila ostvarena ni sa kakvim brodom niti putnikom koji bi se nalazio u njemu.
Sama brzina može imati uticaja na vreme, mnogo više nego što se o tome misli. Ali to je drugo razmišljanje, o brzini od koje zavisi mnogo toga što se dešava oko nas. O brzini od koje zavisi i samo vreme. To se dokazuje i ovim primerom, gde se vidi ili stvara privid da se vreme može skratiti zavisno od brzine kretanja nekog ili nečeg.

Ovo mišljenje u suštini ne menja mnogo od onog što se misli o paradoksu blizanaca. Možda ga samo opisuje na drugi način. I to na takav način, da je proces starenja morao ostati isti, što u osnovi paradoksa nije bio slučaj. A da je ono što se menja u stvari fizička stvarnost, odnosno prostor i vreme mogu da se menjaju jedino zajedno, a ne samo vreme. Zato što fizičku stvarnost definišu prostor i vreme kao nedeljivi deo celine, jer su povezani brzinom (kretanjem). To znači da jedino može doći do njihove promene u celini! Svaka promena je uvek vezana za brzinu, od koje će zavisiti veličina promena. Za tu brzinu se može govoriti na isti način kao i o vremenu. Time se brzina izjednačava sa vremenom, odnosno postaje ono što je postalo vreme. A ono je postalo dimenzija prostora.

Svetlost kao nosilac informacije je analogija u internetu koji je takođe nosilac informacije. Od njih neće zavisiti promena stanja blizanaca, vremena i prostora. Ali će zato u osnovi to zavisiti od brzina. Od brzine kretanja broda u kome se nalazi jedan blizanac ili od brzine kojom jedan od blizanaca koristi internet. Ako je brzina veća, njihovo vreme za praćenje (viđenje) informacije se smanjuje. Iz toga sledi da je vreme usko povezano sa brzinom. Čak toliko da to utiče na termin koji se odnosi na prostorno vremenski kontinuitet. Odnosno na neodvojivo povezivanje prostora i vremena. Ako su vreme i brzina postali nerazdvojivi, sledi to isto i za vreme i prostor. Zato što u prostoru postoje razna kretanja koja se mere brzinom, pa je nazamislivo govoriti o prostoru ako se zaboravi na brzine koje postoje u njemu. I kako se interval nekog kretanja definiše vremenom to sve čini jednu celinu prostor-vremena-brzine (PVB), odnosno prostornovremenskog kontinuiteta.

Nosilac informacije

SVETLOST kao NOSILAC INFORMACIJE






Kada blizanac sa rakete povećava brzinu broda na polovini svog putovanja, on počinje da zapaža događaje na Zemlji ubrzanim tempom odmah nakon toga. Dok blizanac na Zemlji mora da čeka još četiri godine da svetlosni talasi događaja, posle okretanja rakete stignu do njega, pre nego što počne da prima ubrzanim tempom događaje sa rakete. Jednostavnije rečeno, zemaljski blizanac prima svetlosne talase događaja na raketi sporijim tempom, ali duže vreme nego blizanac u raketi one sa Zemlje. Efekat ove asimetrije je da zemaljski blizanac posmatra manje događaja koji se dešavaju na raketi, nego što blizanac na raketi posmatra događaja na Zemlji za vreme celog putovanja. Smatra se da ova asimetrija mora da se odnosi i na proces starenja, ali to ničim ne može da se proveri ili potvrdi.
Ovde se ne sagledava situacija da događaji koje svetlost nosi za vreme puta do zvezde, treba da budu deo ukupnog stanja kod oba blizanca. Već se posmatra stanje onog momenta kada je putnik stigao na cilj. Time se zanemaruje onaj deo postojećih informacija za vreme puta do zvezde. A to bi značilo smanjivanje razlike koje postoje između dobijenog vremena kod oba blizanca. Tako da bi odnos godina od 10 prema 6 bio promenjen, menjajući taj odnos. (Na osnovu toga da mora postojati Pet dimenzija, to može dovesti do ujednačavanja, iz prostog razloga što ne mogu postojati dva različita prostora, pa sa time ni dva različita vremena.)

STR svojim misaonim eksperimentom ,navodi' do zaključka da će za vasionskog putnika proći ukupno manje vremena, nezavisno od načina merenja, nego za ljude koji ostaju na Zemlji. Svaki putnik će se na Zemlju vratiti manje ostareo nego oni koji su ostali da ga čekaju. Naravno, samo treba da postoji brod takvih mogućnosti da se kreće većim delom brzine svetlosti, ako bi to uopšte moglo da utiče na viđenje događaja kao što su opisani u paradoksu! -Ukupan iznos usporenja vremena zavisiće od brzine rakete u odnosu na Zemlju i ukupnog pređenog rastojanja za vreme puta.-
Do fizičke osnove ovakvog zaključka (ne) može se doći poređenjem onoga što svaki blizanac vidi, kad posmatra svetlosne talase primljene iz niza događaja koji se dešavaju u sistemu onog drugog. Iz ovoga se samo naslućuje kao da postoje dva različita sistema u kojima mogu postojati dva različita vremena!? Ali da li je to zaista tako, i da li je to naučna istina (ili stvarnost) kada je različito viđenje događaja samo misaono moguće?
Zato što prostor u kome postoje ili se nalaze dva blizanca nikako nije podeljen na sisteme u kojima se oni nalaze. Prostor je isti i oba blizanca se nalaze i postoje u jednom istom prostoru! A ako je to jedan prostor, onda je taj prostor zavisan i od vremena, a tada mora postojati prostorno vremenski kontinuitet. Zato bi se po određenoj logici trebalo zapitati, da li postoji prostorno vremenski kontinuitet u onome što opisuje - prikazuje paradoks blizanaca? Ako postoji prostorno vremenski kontinuitet, a trebalo bi da postoji, ali je isti zavisan od brzine, onda se osnova na kojoj je zamišljen paradoks blizanaca treba sagledati na drugačiji način. A drugi način sagledavanja ne može koristiti ono što se posle tolikog vremena nije potvrdilo, nijednim eksperimentom. Mada postoje neki slabi nagoveštaji da je nešto potvrđeno, to nije ni blizu nekom vasionskom brodu koji se kreće većim delom brzine svetlosti!
Svetlost je postala nosilac informacije o viđenom događaju. Razlika koja nastaje u vremenu postoji upravo zbog svetlosti i njene osobine da bude nosilac informacije. Ali šta će biti sa vremenom ako (u nekoj budućnosti) informacija može da ima veću brzinu od svetlosne? U slučaju da otkrića čestica i tehnika za njihovo nalaženje, prevaziđu tu brzinu, (a o tome se već govorilo).

Zašto bi ukupno vreme putovanja bilo različito za svakog od blizanaca? Blizanac sa rakete preusmerava svoju brzinu na polovini svog putovanja i počinje da zapaža događaje na Zemlji ubrzanim tempom odmah nakon toga. Dok blizanac na Zemlji mora da čeka još četiri godine da svetlosni talasi kao nosioci za viđenje događaja, posle okretanja rakete stignu do njega, pre nego što počne da prima ubrzanim tempom događaje sa rakete. Jednostavno ovaj misaoni eksperiment bez empirijske osnove (provere) nameće zaključak da; zemaljski blizanac prima svetlosne talase događaja na raketi sporijim tempom, pa time i duže vreme nego blizanac u raketi one sa Zemlje.
Dakle svetlosni talasi koji su nosioci informacije o nekom događaju, po osnovnoj teoriji izgleda da imaju osobinu da utiču ne samo na potrebno vreme da se događaj vidi, nego utiču i na biološke procese. No niko ne postavlja pitanje, da li je to moguće? Osim bioloških procesa, treba objasniti kako se mogu izmeriti, sagledati ili uporediti dva različita vremena sa prostorom!? Gde je onda tu prisutan prostorno vremenski kontinuitet, koji bi trebao da postoji?
Iz onoga što sledi u opisivanju prostora sa pet dimenzija, jasno je da različito vreme podrazumeva i različite prostore. To znači da ako postoje dva različita vremena, onda moraju da postoje i dva različita prostora! Ovo se logično nameće kao zaključak iz prostog razloga što; Položaj Zemlje ne može biti isti za vreme od 6 ili za vreme od 10 godina! Za bilo koje vreme Zemlja se nalazi u stalnom kretanju, tako da za ova dva vremena ona mora imati različite položaje u prostoru! Tako da ako postoje dva vremena, onda moraju da postoje i dva prostora. A to nije moguće ni opisati ni objasniti. Kako onda treba objasniti prostor u kome se dobija zaključak da se određeni procesi menjaju samo zato što se misaonim eksperimentom predviđa da postoji kretanje materije (svemirski brod) određanim delom brzine svetlosti? Zatim kako objasniti osobinu svetlosti da osim kao nosilac informacije (i energije) o nekom događaju, ona može uticati ne samo na njegovo viđenje, nego i na mnoge procese, iako realno na to ne može imati uticaja!?

Efekat asimetrije u paradoksu je da zemaljski blizanac posmatra manje događaja koji se dešavaju na raketi, nego što blizanac na raketi posmatra događaja na Zemlji za vreme celog putovanja. Smatra se da se ova asimetrija odnosi i na proces starenja. Ipak na osnovu pomenutih detalja pitanje je; Da li je svetlost kao nosilac informacije o događajima u stanju da utiče na biološke procese koji će izmeniti proces starenja? Analogija ovom pitanju bilo bi sledeće; Da li ako koristimo brži internet i u mogućnosti smo da za manje vremena saznamo mnogo više informacija, to utiče na proces starenja? U smislu da onaj ko ima mogućnost da primi mnogo više informacija trebalo bi da bude manje ostareo, u odnosu na nekog ko njih ima znatno manje.

Sve ovo što se navodi oko viđenja toka događaja koji zavise od svetlosti, odnosno njene brzine, može i da opstane. Ali kako je moguće da svetlost koja jeste nosilac informacije o viđenju i toku događaja, može uticati na proces starenja kod blizanaca?
Ako proces starenja zavisi od brzine svetlosti, onda možemo reći da će svemirski putnik biti manje ostareo od onih koji ga čekaju. No da li usporenje vremena koje je uslovljeno kašnjenjem svetlosti, može da bude i usporenje starenja?! Iz toga se ne može izuzeti činjenica da svemirski brod treba da ima masu ne veću od mase snopa svetlosti, iste veličine, da bi imao bar sličnu brzinu. I ako zamislimo da ima pogon sličan pogonu zvezda koje zrače svetlost! Da li je onda usporenje vremena (viđenje događaja) isto što i usporenje starenja?

Usporenje vremena usled brzine koju ima brod sa putnikom možda je misaono moguće. Ali ne celokupnog vremena koje postoji u sistemu koji posmatramo, već samo izvan sistema koji posmatramo. Znači da je sistem koji posmatramo, vezan za određeni i realni prostor, tako da usporenje starenja u tome sistemu nije moguće kroz realno sagledavanje. To je moguće jedino u posmatranju izvan određenog sistema i prostora, a takvo je bilo ono što je opisano u paradoksu blizanaca. Zato u tom opisu i postoje dva različita vremena, koja bi osnovi značila da postoje i dva različita prostora.

U tome opisu usporenje vremena usled brzine koju ima brod sa putnikom samo je misaono moguće. Kako to izgleda moguće je jedino misaono zamisliti, ali ne i realno ostvariti! Ako brod ide ka Zemlji brzinom koja je upola jednaka svetlosnoj, onda putnik u njemu vidi događaje na Zemlji ubrzanim tokom, jer ide u susret svetlosti koja jeste njihov nosilac. Tako izgleda da se vreme menja, dobijajući ubrzan tok. A putnik bi trebalo manje da ostari jer sve događaje vidi za manje vremena.

Da li to znači da proces starenja, putnika u brodu zavisi od onoga što može da vidi? Da li to znači da svetlost koja je nosilac informacija o događajima, ima uticaja na njegovo starenje? Teško je to zamisliti, osim ako to svetlost (ne) čini svojim elektromagnetnim svojstvima. Znači proces starenja se ne menja, niti svetlost može - znatno da utiče na to. Samo je protok informacija brži pa je vreme za njihovo prikupljanje manje! Sledi da se putnik, odnosno brod, nalazi u sistemu gde je tok informacija ubrzan. “Slično čoveku koji može koristiti različite sisteme za internet (prenos informacija). Postoje sistemi koji su znatno brži od drugih. Tako da onaj ko koristi brži internet, može imati pregled više informacija za manje vremena, ali to ne znači da se njegov proces starenja smanjio“! Znači da sve ono što je polazna osnova se ne menja, pa ni proces starenja. Glavna osnova je da dinamika koja postoji u prostoru utiče da se sve menja za bilo koji period vremena. Upravo to ne dozvoljava da postoje dva vremena, koja se podrazumavaju sa različitim starenjem, zato što dinamika prostora (kretanje), podrazumeva da je to jedan prostor koji se stalno menja. Takav prostor ne bi mogao da se menja, usled određenih brzina kretanja (osim misaono), sa kojima može da utiče na biološke ili druge procese, ma kolika da je njihova vrednost! Jedino što bi putnik bio u stanju da za manje vremena, sagleda više informacija o sistemu odakle je krenuo (ili ka kojem ide). Manje vremena u odnosu na ono koje postoji izvan njegovog sistema, gde je to vreme znatno duže, ali ne i u okviru određenog sistema koji je zatvoren i uslovljen realnim (prostorno vremenskim) kontinuitetom!

To može da znači da se ni za blizance sve osnovno ne menja, pa ni starenje. Samo jedan od njih je u stanju da za manje vremena, sagleda više informacija o sistemu odakle je krenuo (ili ka kojem ide). Manje vremena u odnosu na ono koje postoji izvan njegovog opažanja - sistema, gde to vreme može da izgleda duže! Ono može da izgleda duže samo na osnovu subjektivnog shvatanja, koja su postojala o paradoksu blizanaca, u kojem se svetlost nije sagledavala kao nosilac informacije! Subjektivno se sagledavalo samo rastojanje koje je zavisilo od brzine svetlosti, a nije se uzimalo u obzir da je svetlost osnovni nosilac informacije o događajima. Tako da ako je ona nosilac informacije, onda se neki biološki ili drugi procesi ne mogu uslovljavati količinom ili brzinom korištenih – viđenih informacija.

Samo vreme je fizička veličina, koja se često koristi kao mera, ali način na koji se ona koristi, nikako ne može biti opisni deo celog kosmosa. Vreme može da se koristi za opis samo onog dela kosmosa koji donekle zna čovek. Zato je vreme, onakvo kakvim ga mi znamo, može biti samo ljudska tvorevina! Ono ne može biti isto za ceo kosmos, jer u njemu ima mnogo mesta na koja čovek još ne može da zaviri, a kako bi onda mogao da ga izmeri i realno opiše? Mada bi čovek i to želeo, pa makar i pogrešno, na osnovu svojih predstava o skučenom prostoru koji zna. Dovoljno je pomenuti da u našem planetarnom sistemu ne postoji nijedna planeta sa sličnim trajanjem dana i noći. Što znači da bi na njima vreme koje mi imamo i koristimo, bilo potpuno drugačije i izmenjeno. -Ako bi možda nekada na nekoj od njih živeli, a koristili sadašnji način merenja vremena! A sve ono što opisujemo u kosmičkom prostoru koristeći naše vreme, zavisno je od svetlosti, ali i od njene brzine! Nekada je merenje vremena proisteklo iz dužine trajanja dana i noći. Sada je vreme zavisno od svetlosti, njene brzine i onoga što ona nosi kao informaciju, i to uglavnom u kosmičkim razmerima.
Mogućnost da postoji inteligencija koja ima znanje da sagleda ceo kosmos je velika. Ali je mala šansa da se njihova merna jedinica za merenje vremena, koristi na isti ili sličan način kao što to koriste ljudi na Zemlji!!

U jednačini gde je C brzina svetlosti, sve je zavisno od nje! Razlika u dobijenom vremenu između jednog i drugog posmatrača u osnovi zavisi od brzine svetlosti, a ne od brzine raketa. Zato što svetlost jeste nosilac informacije o viđenom događaju. Razlika koja nastaje u vremenu postoji upravo zbog svetlosti i rastojanja koje ona treba da savlada! Zato je njena prateća osobina da bude nosilac informacije. Ali šta će biti sa vremenom ako (u nekoj budućnosti) informacija može da ima veću brzinu od svetlosne. U slučaju da se otkriju čestice ili delovi materije koji će da prevaziđu tu brzinu. O tome se već govorilo i pisalo.

Paradoks

PARADOKS BLIZANACA


Teorija relativnosti obuhvata problem sinhronizacije i istovremenosti, čije objašnjenje pokazuje da je vreme različito za različite posmatrače. Svaki sistem ima svoje vreme. (Da li je to zaista tako?) Iz čega sledi da; Vremenski interval izmedju dva dogadjaja koji se dese na istom mestu, meren časovnikom koji miruje u tom sistemu, uvek je kraći od vremenskog intervala, meren časovnicima u bilo kojem drugom sistemu. To se naziva dilatacija vremena. Iz Specijalne Teorije Relativnosti potekao je i famozni paradoks blizanaca.

Kod paradoksa blizanaca, od dva blizanca jedan odlazi na putovanje do neke daleke zvezde i natrag, a drugi ostaje na Zemlji. Ako je ta zvezda udaljena 4 svetlosne godine od Zemlje, a da se raketa kreće prosečnom brzinom koja je jednaka 4/5 brzine svetlosti. Ukupno vreme za njeno putovanje biće tada oko deset godina. Ovo znači da iako je putovanje trajalo deset godina prema časovniku blizanca na Zemlji, prema časovniku onog u raketi putovanje je trajalo samo šest godina. Po povratku sa puta blizanac će shvatiti da nije ostario onoliko koliko i njegov brat koji je ostao na Zemlji. Da li svetlost koja je u ovom slučaju nosilac informacije, može da ima uticaja na proces starenja kod dva blizanca? Od kojih su oba bili u situaciji da različitom brzinom dobijaju tu informaciju.

-Tokom prve polovine putovanja, zbog brzine kojom se raketa udaljava od Zemlje, svetlosni talasi koji su nosioci viđenja događaja na Zemlji, stizaće do rakete sporijim tempom, nego kad bi raketa mirovala. Za brzinu rakete od 4/5 brzine svetlosti, ovo usporenje će biti 1/3 od normalne. Na sličan način za vreme povratka blizanac u raketi posmatra događaje na Zemlji kao da se odigravaju tri puta bržim tempom.-
Tokom celog putovanja blizanac na raketi registruje događaje na Zemlji kao da se odigravaju prosečnim tempom od 5/3. Znači, da blizanac na raketi zapaža kako vreme na Zemlji protiče u proseku brže nego na raketi, pri čemu tačan(?) odnos iznosi 5/3. Zbog toga će deset godina na Zemlji biti kao šest godina na raketi.
Situacija koju vidi blizanac na Zemlji je obrnuta. On svetlosne talase događaja koji se na raketi odigravaju tokom prve polovine putovanja prima ukupno devet godina. To je zbog toga što raketi treba pet godina Zemaljskog vremena da stigne do zvezde i još četiri godine su potrebne svetlosnim talasima da stignu sa udaljene rakete do Zemlje, jer se raketa nalazi na rastojanju od četiri svetlosne godine. Tokom ovih devet godina blizanac na Zemlji posmatra događaje tri puta sporije od normalnog tempa.
Ovde se ne sagledava situacija da događaji koje svetlost nosi kao informaciju za vreme svog puta do zvezde, treba da budu deo ukupnog stanja kod oba blizanca. Već se posmatra stanje onog momenta kada je putnik stigao na cilj. Time se zanemaruje onaj deo postojanja informacija za vreme puta do zvezde. Ako bi se ovo sagledalo, to bi značilo smanjivanje razlike koje postoje između dobijenog vremena kod oba blizanca. Tako da bi odnos godina od 10 prema 6 bio promenjen, smanjujući taj odnos, možda do izjednačavanja, ako uopšte i može da opstane paradoks na onome što mu je bila osnova?
Događaje koji se odigravaju na raketi tokom povratka na Zemlju blizanac sa Zemlje će posmatrati samo poslednje, desete godine. Za vreme ove poslednje godine on će događaje na raketi videti kao da se odigravaju tri puta brže nego što je to normalno. Ukupan rezultat daće da događaji koji na raketi traju ukupno šest godina, blizanac na Zemlji će to posmatrati deset godina. Odnosno u proseku će vreme na raketi proticati sporije nego na Zemlji.

Kod opisa paradoksa blizanaca svetlost kao i njena brzina, imaju svoj uticaj u oblikovanje shvatanja, na osnovu kojeg dobijamo zaključak, da se vreme menja zavisno od kretanja ka Zemlji ili od Zemlje. Možda to ne prkosi logici, jer ako se putnik u vasionskom brodu udaljava od Zemlje velikom brzinom, koja je bliska svetlosnoj, normalno je da će tada, svetlost sa mesta polaska, u ovom slučaju Zemlje, kasniti za vasionskim brodom.
Odatle se dobija zaključak da vreme teče sporije, jer to je uvek sagledano sa Zemlje? A da li je to samo vreme? Zapravo svetlost koja nosi informaciju o viđenom, ne može biti brža od one brzine koju svetlost ima! Dakle, zaključak je da vreme kasni, zbog toga što svetlost kao nosilac informacije za viđenje događaja, kasni! Iz toga se izvodi zaključak da zbog toga što svetlost kasni, onda se smatra da je logično da i vreme kasni! Takav zaključak nastaje, u smislu da brzina svetlosti ne može biti istovremena kao i sam događaj. Kako onda to može da utiče na proces starenja?

Za činjenicu se uzima da je brzina kretanja 4/5 od brzine svetlosti. Treba zapaziti da bi za tu brzinu trebalo da masa broda – rakete, ne prelazi ,mnogo' masu fotona njegove veličine. Jedino tako brod može imati deo njihove brzine. Da bi brod to ostvario, on treba da ima pogon sličan pogonu koji zvezde daju svetlosti. Istovremeno to bi značilo da brod treba da poseduje onu energiju koju zvezde daju svetlosti. Jedino na osnovu toga svetlost može da savlađuje ogroman kosmički prostor.
Ipak smatrajmo da će 4/5 brzine svetlosti biti ostvareno. Možda u skorijoj budućnosti.? Sledi zaključak koji možda ne prkosi logici. Dok se blizanac u kosmičkom brodu udaljava od Zemlje idući ka svome cilju, svetlost koja nosi informaciju o događajima na Zemlji ide za njime. Ali ne istovremeno. Zbog brzine koju ima brod ta informacija kasni za njim, od onog trenutka kada brod pređe onoliko rastojanje koje svetlost ne može da dostigne.
Zbog rastojanja koje iznosi 4 svetlosne godine i brzine koju ima brod, viđenje događaja će kasniti za onu vrednost brzine koju ima brod. U ono vreme kada bude stigao do zvezde koja je bila njegov cilj, događaji koji su se desili na Zemlji će tek za neko vreme biti viđeni. Ali samo za blizanca na kosmičkom brodu. No zamišlja se da on kreće natrag pre nego što vidi događaje na Zemlji. Pri povratku ne menja se brzina njegovog broda. Čime on ima mogućnost da vidi događaje pre nego što oni dospeju do zvezde na kojoj je bio. To mu omogućuje svetlost, koja je nosilac informacije o događajima sa Zemlje.
Ovde se ne sagledava situacija da događaji koje svetlost nosi kao informaciju za vreme svog puta do zvezde, treba da budu deo ukupnog stanja kod oba blizanca. Već se posmatra stanje onog momenta kada je putnik stigao na cilj. Time se zanemaruje onaj deo postojanja informacija za vreme puta do zvezde.

Kada se brod kreće ka Zemlji, velikom brzinom, misli se da vreme protiče mnogo brže, jer svetlost donosi informaciju o događaju prema putniku i brodu koji ide njoj u susret. To što putnik ima mogućnost da sagleda više događaja, koje nosi svetlost, ne mora da znači da je njegov proces starenja promenjen! Slično tome može poslužiti - biti primer, da ako neko ima mogućnost da za kraće vreme sagleda veću količinu informacija, to ne znači da će manje stariti od nekoga kome je potrebno duže vremena da bi mogao da sagleda istu količinu informacija!
Ali odakle bi se to tako videlo!? Pretpostavka je da se to događa na kosmičkom brodu. Zato što se on kreće velikom brzinom. Ali zar i to nije bio utisak koji je dobijen sa Zemlje, jer niko nije bio na sličnom putovanju!?
Promena toka vremena nije viđena sa dva različita mesta, sa Zemlje ili sa broda, već je to viđenje sa jednog mesta. U osnovi to je viđenje koje se uvek sagledava sa Zemlje, jer niko nije bio u vasionskom brodu koji se kretao pomenutom brzinom i video ono što je bio zamišljeni eksperiment!! Po tome znači da brod koji odlazi od Zemlje, beži ispred svetlosti, koja se usko vezuje za vreme. Zato se čini kao da vreme kasni za brodom. Tada možda izgleda da je naše merenje vremena duže, nego ono koje bi imao putnik na vasionskom brodu. Ovde se vide dva vremena, ono na Zemlji i ono na brodu, ali je zaključak uvek dobijen na Zemlji. Ali ne mogu postojati dva vremena, kao što ne mogu postojati ni dva prostora! ZAŠTO TO NIJE MOGUĆE, TO JE DETALJNIJE OPISANO NA ADRESI www.petdimenzija.com

Pre svega to nije moguće zato što ne postoji brod takvih osobina, kojim bi se dobijeni zaključak potvrdio u praksi! A sve dok se teorija ne potvrdi u praksi, to je ideja bez forme (dokaza). Praksa je uvek, ako ne za više, ono bar za nijansu ispred ideje. Zato što se u praksi događa ono što je moguće, a ne ono što je pretpostavka. Praksa je jedna, možda na više načina; dok ideja može biti mnogo, sve dok se jedna od njih ne potvrdi u praksi!

U povratku broda ka Zemlji, smatra se da svetlost – vreme, (ovakav oblik reči nastaje iz njihove neodvojive povezanosti) putuje od Zemlje ka brodu. Međutim i brod putuje ka Zemlji velikom brzinom, pa se dobija zaključak da putnik na brodu meri vreme koje teče znatno brže nego na Zemlji (negde 3 puta brže). To što putnik ima mogućnost da sagleda više događaja, koje nosi svetlost, ne mora da znači da je njegov proces starenja promenjen!
Tok vremena koji je znatno veći u brodu jeste zaključak koji je dobijen na Zemlji! Tako da vreme koje smatramo da ima drugačiji tok na brodu, uvek je vezano za Zemlju, ma koliko se mi trudili da ga prikažemo kao poseban tok vremena. Iz svega navedenog sledi da ne postoji vreme nezavisno od onog viđenog sa Zemlje, već da su svi zaključci direktno povezani sa ovim odredištem. Znači da to može biti subjektivno viđenje, sve dok se neke ideje ne potvrde u praksi.

Svetlost

SVETLOST

Svetlost je pojava koja nastaje zračenjem sa sunca, odnosno zvezda. Više od toga u neka davna vremena svoje istorije ljudi nisu mogli znati. Čak ni za zvezde nisu smatrali da su to sunca. No vekovima se znanje i iskustvo ljudi uvećavalo što je učinilo da se spoznaju mnogi procesi u prirodi, među njima i oni o nastajanju svetlosti. Jedan od najvažnijih procesa ili događaja koji postoje u materijalnom svetu je svakako postojanje svetlosti. Bez te pojave ne bi bilo ni života, a to znači da ne bi ni mi postojali.
 
Kada je svetlost toliko bitna, onda je ona svakako privlačila pažnju svakog ko se bar za neko vreme zamislio o njenoj prirodi i kako nastaje. Spoznaja o tome šta je svetlost i kako ona nastaje išla je dugim putem do svog savremenog oblika. Na tom dugom putu bilo je mnogih zastajkivanja, nekad zbog umora onih koji su se tom pojavom bavili, a više zbog nemogućnosti jednog čoveka da za svog života definiše ono što zaista jeste svetlost? Pitanje je, koliko je naše savremeno shvatanje ove pojave, nakon toliko vremena istraživanja, došlo do istinske i prave spoznaje!? Verovatno da ima još mnogo toga što je nedorečeno i sigurno je da će se još mnogo otkriti, sa čime će definisanje svetlosti da se nadograđuje!
 
--Možda je ovo jedan od primera i pokušaja u kojem ima mesta za razmišljanje o svetlosti na neki drugi način od onog zvaničnog.--
 
Ono što se trenutno zna o svetlosti je da ona nastaje procesom sagorevanja ili reakcija na zvezdama. Po dosadašnjem shvatanju, čini nam se da nijedna zvezda nema složeniju građu svoje materije od one koju imaju najjednostavniji elementi u prirodi, a to su vodonik i helijum? Da li je to moguće? Na osnovu analogije koja postoji između mikro i makro kosmosa to je malo verovatno!

Ako su planete i sateliti nastali od iste materije od koje je nastalo i Sunce, onda je veća verovatnoća da na njemu bude više one materije koja postoji na planetama, jer je u njemu sadržano više od 99% materije celog sistema! Kako je onda moguće da na Suncu postoje samo vodonik i Helijum, pa makar i u obliku plazme, dok na planetama koje su dalekooo manje, pa sadrže i mnogo manje materije, postoje svi ostali elementi!?
 
Pretpostavlja se da je veliki prasak stvorio vodonik i helijum, a to su samo 2 od 92 elementa Zemljine kore. Odakle onda ostalih 90 elemenata vode poreklo? Teorijski ostali elementi došli su iz termonuklearnih fuzionih reakcija pre više milijardi godina duboko unutar odredjenih zvezda. Kosmolozi smatraju da su najranije zvezde sastavljene samo od ova dva najlakša elementa. Oni pretpostavljaju da su teži elementi, od kojih je Zemlja uglavnom sastavljena, nastala termonuklearnim reakcijama (nukleosintezama) u užarenim unutrašnjostima različitih zvezda.

Dakle svi elementi koji postoje u prirodi jesu nastali od zvezda!

Zašto onda građu Sunca čine samo vodonik i helijum, koji u određenim procesima sagorevaju pri čemu oslobađaju energiju, koju putem svetlosti prenose u okolni prostor!?
 
Ovo je pitanje na koje treba naći odgovor u skladu sa činjenicama koje su poznate, ali ipak ne stoje u saglasnosti sa često korištenim teorijama.
 
No u ovom delu se govori o svetlosti, pa to treba i da se nastavi. Svetlost koja nastaje na zvezdama u atomskim reakcijama (energija i zračenje nastaju reakcijama između atoma) gde bi vodonik i helijum ,trebalo' da sagoravaju pri velikom pritisku. Usled tog pritiska zvezde imaju stanje plazme, koja se vremenom smanjuje, što treba da znači da je zvezda–sunce potrošni materijal koje će u nekoj dalekoj budućnosti da se potroši. To proizilazi iz postojećih teorija o nastanku i prirodi zvezda – sunaca, ali one imaju mnogih nedostataka koji su napred navedeni, pa je pitanje kada će se sunce zaista i "potrošiti"!? Sreća naša što mi to nećemo dočekati.

 

Dakle svetlost koja dostiže do nas na Zemlji sa Sunca, ili sa bilo koje zvezde, nosi sa sobom određenu energiju koja je oslobođena u procesima na Suncu. Ova energija nema osobinu materije, odnosno nije izgrađena od onih oblika koji mogu da čine materiju. Bitna razlika izmedju svetlosti i materije je masa: dok materija poseduje masu, svetlost je nema. Zbog mase, materija ispoljava dve glavne karakteristike: inerciju i gravitaciju.
Ipak ma kako da nastaje svetlost, ne može se zanemariti da ona nastaje iz materije. Stoga svetlost jeste osobina materije koja svoje postojanje zasniva na njenom izmenjenom obliku. Materija se ne može ni stvoriti ni uništiti, ona može samo da prelazi iz jednog oblika u drugi. Ono što je u tome najbitnije je da, tom procesu pri kome nastaje transformacija odredimo početak i kraj, odnosno da ga pravilno opišemo i definišemo! Da li smo to do sada uspeli da uradimo?
 
U osnovi koja opisuje svetlost smatra se da je ona sačinjena od elemenata koji se nazivaju fotoni. Zato osnovni gradivni element svetlosti jeste foton. Naučna predstava o fotonu je nastala sa činjenicom da ove elementarne čestice energije ispoljavaju dve, naizgled kontradiktorne, forme ponašanja. Tako da se za svetlost smatra da je dualne prirode, odnosno da ima osobine talasa, ali u isto vreme i osobine čestica. Jednom se fotoni ponašaju kao članovi grupe, imaju osobine talasa, a drugom prilikom se ponašaju kao izolovane čestice. Jedan idividualni foton se može smatrati kao paket talasa koji se brzo kreće kroz prostor. Svaki paket oscilira uz dve upravne sile ose - električne i magnetne. Pošto je svetlost oscilacija, čestice talasa stupaju u interakciju jedna sa drugom.
 
Dualna osobina svetlosti uslovljena je njenom materijalnom prirodom, odnosno osnovom iz koje je nastala.

Iako su fotoni kao elementarni delovi svetlosti mnogo manji od atoma iz kojih i jesu nastali, oni nisu izgubili onu osobinu koji su imali u svom materijalnom obliku! Jedino što se sa njima desilo je, da su se osobine materije koju su imali umanjile, shodno delovima veličine koju u izmenjenom obliku oni imaju!
Otuda osobina čestice koju imaju fotoni, jer su tada materija. I osobine talasa koju imaju onda kada se ponašaju kao sila.

Upravo kao talasi, oni postaju glavni nosioci za postojanje određenih sila u prirodi! Ali to ne znači da te osobine nemaju i u drugom slučaju!

 
Od kad je objavljena teorija relativnosti vreme je postalo više po svome značenju, od onoga što je bilo do tada. Ono više nije moglo biti isto za sve posmatrače, bez obzira gde se oni nalazili. Vreme je od tada postalo još jednom dimenzijom prostora. Ta dimenzija ne može biti nezavisna od osnovne pojave koja je uspostavila njenu vrednost. A ta pojava je svetlost. Upravo od svetlosti zavisi koliko je njoj vremena potrebno da pređe neko rastojanje u kosmičkim razmerima.
 
To vreme postaje još jedna od mera za prostor. Kako je vreme postalo zavisno od svetlosti, pre svega od njene brzine, svetlost je postala ono što se može nazvati nosiocem informacije o posmatranom događaju. Kao i o tome što možemo videti gledajući ili možda putujući u kosmičkom prostoru.

 
Sama brzina se smatra konstantnom, i ne sagledava se mogućnost da ona može biti prevaziđena, ili u nekom slučaju drugačija. Zato što postoje mnoge brzine o kojima se ne govori u mogućem kretanju kroz prostor. Iako one nisu ni približno jednake brzini svetlosti, ipak su jednako važne. Brzina je osnova za drugačije viđenje prostora po čemu je nastalo opisivanje sa pet dimenzija.
 
Kada je reč o svetlosti, uvek treba misliti i njenoj osobini da je ona osnovni nosilac informacije o svemu što možemo videti u prostoru oko nas. U ovom slučaju je reč o prostoru van našeg planetarnog sistema. Iako mogu postojati drugi izvori ili nosioci informacije o ogromnom prostoru u kojem se i mi nalazimo, svetlost je uvek osnovni.

 

Na velikim rastojanjima koja se sagledaju u kosmičkim razmerima vreme je postalo ne samo mera, već je počelo da se shvata i kao dimenzija. Rastojanja koja postoje između Aldebarana, Betelgeza i Zemlje jesu takva da ni jedan događaj koji bi postojao na nekom od ovih mesta, ne bi mogao istovremeno da bude viđen – posmatran na ostala dva mesta. Prosti razlog za to je što veliko rastojanje koje treba da se savlada, ne bi moglo da ima veću brzinu od one koju ima svetlost! To i jeste važan deo postulata iz teorije relativnosti koji smatra da je brzina svetlosti granična vrednost za brzinu, preko koje ne bi moglo da se pređe. Ipak da li to može zauvek da se smatra kao takvo, tek će se u budućem videti, jer se pokazalo da neke čestice mogu imati i veću brzinu od one koju ima svetlost. Ali u ovom sagledavanju to nije bitno, jer je i sama brzina svetlosti dovoljna da se analiziraju oni zaključci koji su doneti na osnovu nje.
 
Upravo brzina svetlosti je postala osnova od koje zavisi kada je moguće videti neki događaj. Isto tako od nje zavisi i vreme kada će bilo koji događaj koji se desio u kosmičkom prostoru biti viđen. Iz toga sledi da sama osnova za viđenje događaja jeste svetlost, jer bez njenog postojanja ne bi ništa ni videli.

Dakle svetlost je osnovni nosilac za viđenje događaja. U stvari, svetlost jeste nosilac informacije za viđenje bilo kog događaja koji se desio u kosmičkom prostoru.

 

Sa teorijom relativnosti vreme postaje dimenzija prostora. No samo vreme jeste zavisno od onoga što je postalo značajno za njega, a to je svetlost i mnogo više njena brzina. Zapravo u stvarnosti niko još nije video planete i događaje koji postoje u blizini Aldebarana ili Betelgeza, osim što ,znamo’ koliko je svetlosti potrebno da bi to rastojanje prešla. Tako da se može govoriti o vremenu u kosmičkim razmerima samo ako se za to koristi svetlost. Odnosno njena brzina prema kojoj se određuju rastojanja. Zbog toga je svetlost postala značajna i za vreme, jer to je merilo na osnovu kojeg se vreme definiše i određuje, pri posmatranju nekog događaja. A svetlost jeste značajna pre svega zbog njene brzine. Tako shvaćena svetlost je postala nosilac informacuje, pa od njene brzine zavisi kada ćemo videti neki događaj koji se desio blizu ili daleko u svemiru. Svetlost kao nocilac informacije, je po teoriji relativnosti postala odrednica za mnogo više od samog viđenja. Ona je postala osnova za tok događaja, ili za prirodne procese kao što je recimo proces starenja. O tome se govori u zamišljenom putovanju, koje nikada nije ostvareno u stvarnosti, da bi se ono što je zamišljeno i potvrdilo, gde se kao primer navodi par blizanaca, zbog čega je ono i nazvano, paradoks blizanaca.
 
Pitanje je samo, kako svetlost može uticati na proces starenja u onome što je izloženo u paradoksu blizanaca? Nesporno je da u tom opisu svetlost jeste osnovni nosilac informacije, za različita viđenja koja mogu da postoje kod dva blizanca. Ali teško da je moguće da bi jedan od njih trebalo da je manje ostareo pri svom putovanju. Dok drugi koji ostaje na Zemlji čekajući njegov povratak, trebalo bi da izgleda stariji?
 
Po teoriji proces starenja bi se promenio usled određenih kretanja, koja imaju neki deo brzine svetlosti. Da li je to zaista tako, uvek je podložno preispitivanju, sve dok se teorija ne potvrdi u praksi, ako je uopšte moguće da se tako nešto i uradi!?